Deset strategija manipulacije ljudima

Sylvain Timsit je 2002 godine na sajtu koji uređuje napisao vrlo zanimljivu listu o 10 najčešćih strategija na koji se manipuliše većim brojem ljudi. Kasnije, internet je tu listu pogrešno i bez ikakvog osnova pripisao poznatom naučniku Noamu Čomskom, verovatno pokušavajući da listi prida veći značaj (ironično na taj način manipulišući čitaocima).

Ta lista je zanimljiva jer je vrlo lako moguće primeniti na skoro sve međuljudske odnose, od porodice preko prijatelja do posla, na osnovu čega možemo izvući i neke zanimljive pouke i savete o tome kako prepoznati i kako se odbraniti od ovih manipulacija.

1. Skrenuti pažnju

Setite se kada ste bili mali: da li se desilo da roditelji saznaju da ste nešto skrivili? Šta ste radili tada? Na sve moguće načine, najverovatnije, ste se trudili da im skrenete pažnju, bilo umanjivanjem značaja događaja, svojim teatralnim nastupima ili traženjem drugog krivca.

Skretanje pažnje, kao strategija, ima bar dve posledice za onoga ko pokušava da se “izmigolji” iz problema: ili će uspeti u tome da razmišljate o nečemu drugom, ili će ublažiti vašu emocionalnu reakciju izazivanjem konfuzije sa emocionalnom reakcijom na distraktor.

Šta možemo učiniti u ovoj situaciji? Kao “pokvarena ploča” stalno se vraćamo na prvobitnu temu.  Za svaki argument koji čujete od druge strane prvo se zapitajte “kakve veze to ima sa mojim problemom?”, a ako nema, povratak na temu bez objašnjavanja!

2. Stvoriti probleme da bi se proguralo rešenje

Kada ljudi žele da prodaju pecaljku čoveku koji ne voli da peca, objasne mu kako mu gradski vazduh ne odgovara i da bi trebao da bude više na otvorenom vazduhu. Naše olakšanje što je problem rešen na neki način nas često sprečava da vidimo otkuda se problem uopšte stvorio. Ponekad je problem veštački izazvan da bi neko njegovim rešavanjem stekao svoju korist.

Da bi se odbranili od ove strategije potrebno je da pažljivo utvrđujemo uzroke problema koji nam se serviraju kao važni, i da kao šahisti razmišljamo kakvu će korist protivnik imati u narednih nekoliko poteza. Ukoliko primetimo da je problem “sumnjiv” treba oceniti da li je on zaista važan, ili ga je neko takvim napravio iz svojih interesa.

3. Postepene promene

Svi znamo priču o tome kako se kuva žaba, a da ne iskoči iz vode: voda se postepeno zagreva dok žaba ne bude ošamućena. Laganim izmenama u saradnji sa drugima, i nama se ponekad dešava da se osećamo ošamućenima i da više nemamo snage da odgovorimo na situaciju koja postaje sve gora.

Postepenih promena se treba čuvati i voditi evidenciju o tome kako se javljaju. Čim primetimo da trend postoji, treba stupiti u odlučnu akciju da se trend zaustavi, insistiranjem na tome da novopredložena promena sasvim sigurno nije i poslednja, iako se druga strana zaklinje u to.

4. Odlaganje sa rokom

Kada neko hoće da nas natera na nešto što je “neminovno”, često će naići na velik otpor. Međutim, ukoliko nas ne natera da se pomirimo sa promenom odmah, nego nam da neki vremenski rok pre uvođenja promene (da nam “fore”), taj neko se nada da će emocionalna rekacija i otpor da oslabe i otupe. Manipulator cilja na ljudsku taktiku mirenja sa neminovnim, za šta je potrebno vreme.

U ovom slučaju treba pre svega pažljivo proceniti da li je nešto loše zaista “neminovno”: da li se to zaista mora desiti za mesec dana, ili je u tom roku moguće pronaći neku alternativu koja bi nam bila prihvatljivija. Na ovaj način, iskoristili smo strategiju druge strane u svoju korist, koristeći vremenski rok da izmenimo ono što nam ne odgovara.

5. Obraćanje detetu

Kako se osećate kada vam se neko obraća kao da ste dete? Da li ste sigurni da ste baš uvek primetili da vam se neko obraća tako? Znate li koliko se puta desilo da vam se neko obraća kao detetu, ali to radi na tako perfidan način da vi to ni ne primetite? Neki ljudi nam se obraćaju kao da smo deca jer žele da “ugasimo” svoj odrasli kritički ton, i da reagujemo na ono što su nam rekli kao da smo deca! Osoba A: “E sad baš ne možeš tako da radiš!” Osoba B: “E sad baš hoću tako!”

Vrlo je teško zadržati svog “odraslog” dok neko poziva našeg “dečijeg”. Potrebno je puno iskustva da bismo na vreme primetili fine načine ove manipulacije, nakon čega će biti vrlo lako ostati u stanju “odraslog”.

 

6. Stimulisanje emotivne reakcije

Da li prosci na ulici apeluju na vaš zdrav razum? Da li reklame na TV zahtevaju od vas da ozbiljno razmislite koje pivo je bolje? Kada reagujemo emotivno, onaj ko uzrokuje naše emocije upravlja našim reakcijama.

Da bismo se uspešno odbranili od ove strategije manipulisanja, moramo imati veliku kontrolu nad situacijom. Takođe, moramo imati veliku kontrolu nad svojim osećanjima, stalno vežbajući kako da ih usporimo i odvojimo od razgovora. Osećanja ne treba potiskivati, jer će kad-tad izroniti sa još većom snagom. Treba ih staviti na svoju “posebnu policu” za vreme razgovora: znam da sam ljut, i to je u redu, ali neću dozvoliti da moj bes utiče na odluku koju ću doneti. U slučaju da smo svesni svoje velike emotivnosti, pametno je odložiti donošenje odluka kako bi završili komunikaciju “hladne glave”.

7. Držanje u neznanju

Da li ste se ikada pravili “blesavi” u vezi sa nekim problemom, kao da nemate pojma o čemu se radi? Kako ste se osećali tada? Sa druge strane: Kako se osećate kada postoji nešto što treba da znate, a vi ne znate? Ona narodna “neznanje je blagoslov” važi samo za onoga ko nema ništa od informacije; ako spavate na pruzi, želite da znate kada će tuda proći voz.

Vrlo je teško odbraniti se od ove strategije, jer mi vrlo često ne znamo da nešto ne znamo. Saznamo o svom neznanju tek kada se problem desi. Zbog toga je vrlo važno razmišljati par koraka unapred, jer ćemo tako najpre uočiti da nam neke informacije nedostaju, te ćemo moći da ih potražimo pre nego što bude kasno: bilo od manipulatora, ili, još bolje, iz nezavisnog izvora.

8. Veličanje mediokriteta

Manipulatori najviše vole osrednjosti, jer se tu ništa ne pita i “ne talasa”. Kada su svi u krdu, lakše se njima upravlja. Kada nam neko objašnjava da je nešto u redu samo zato što svi drugi misle da je u redu, taj neko veliča mediokritete.

Ova strategija je jedna od “najjeftinijih” i “najprovidnijih”, jer često počinje rečima “svi drugi…”, “niko sem tebe…”, “većina misli da…”, “ko si sad ti da…”. Na ovu strategiju manipulisanja se još lakše odgovara, konstatacijom da mi nismo većina i da to šta misli većina nije dovoljno (sem ako se glasa, u tom slučaju treba aktivirati većinu da kritički razmisli ako je sposobna za to).

9. Stvaranje osećaja krivice

Osećanje krivice je jedno od najneprijatnijih koje čovek može da doživi, jer se on oseća malim kao malo dete koje je nešto zgrešilo. Manipulatori u komunikaciji umeju da osete koje osobe lakše preuzimaju krivicu na sebe i onda razrađuju to sećanje krivice dok se onaj ko se oseća krivim ne ponudi da ispravi nepravdu koju je “kao” izazvao.

Borba protiv ove strategije se svodi na borbu racionalnog i emotivnog: sputati svoje osećanje krivice dok ne budemo sigurni da smo zaista krivi, ako jesmo. Potrebno je imati iskustva da prepoznamo da neko igra na ovu “kartu”; upoznati sebe da bismo predvideli situacije u kojima ćemo krenuti da krivimo sebe ili da prihvatamo krivicu koju nam drugi nabacuju.

10. Poznajem te bolje nego što sam sebe poznaješ

Kada dođete kod dobrog lekara, imate osećanje da on poznaje dešavanja u vašem telu bolje od vas samih. Kada vam dođe majstor za veš-mašinu, imate osećaj da on poznaje mašinu bolje od vas. Prateći tu analogiju, neki manipulatori pokušavaju da vas ubede da vas bolje znaju od vas samih jer su “iskusniji” ili “objektivniji”. Vrlo vešti manipulatori su tu i u pravu, jer prepoznaju naše slabe tačke i znaju kako da ih iskoriste.

Bez dobrog upoznavanja sebe ne možemo se odbraniti od ove strategije. Pvo moramo sa samim sobom da komuniciramo (intrapersonalna komunikacija), da samom sebi predočimo ko smo i šta smo, gde ustajemo a gde padamo. Na taj način ostajemo u koraku sa svojim sagovornikom i ne dajemo mu šansu da iskoristi naše neznanje o sebi samom.