U skorije vreme ste sigurno bili u situaciji da uživate u večeri ili piću sa odabranim društvom, kada neko od prisutnih izvadi telefon i kreće da proverava svoj fejsbuk, instagram, tviter, mejl ili nešto slično tome. Vama postaje nelagodno, jer se neko više zabavlja sa ekranom svog telefona nego sa vama. Da li ćete strpljivo čekati da dođe red na vas, ili ćete insistirati da telefon bude odmah ugašen?
Postalo je gotovo normalno da ljudi koriste mobilne telefone za vreme odlaska u restoran ili kafić. I ne samo da je postalo uobičajeno obavljati pozive ili razmenjivati poruke dok neko drugi sedi pored. Postalo je uobičajeno raditi manje važne i ne-baš-hitne stvari na telefonu, dok smo u društvu.
Na primer, jedan restoran u Nju Jorku je primetio da se njegovi posetioci žale na internetu da je usluga restorana spora, da se dugo čeka na slobodan sto i na obroke. Poredeći snimke sigurnosnih kamera iz 2004. i 2014. godine, restoran je zaključio da njihovi konobari nisu postali ništa sporiji. Posetioci restorana su ti koji su postali sporiji, jer sada čim sednu za sto vade telefone, slikaju se, proveravaju obaveštenja, pa tek onda otvaraju meni. I za vreme obroka se slika hrana, taguje, i komentarišu komentari pristigli na društvenim mrežama. Zbog korišćenja mobilnih telefona u restoranu, primećeno je da je prosečno vreme zadržavanja na ovom mestu postalo duže za čak 50 minuta!
Jedno eksperimentalno istraživanje sprovedeno u Eseksu je pokazalo da je prisustvo mobilnog telefona u razgovoru dvoje ljudi uticalo na odnos između sagovornika, bar u laboratorijskim uslovima. Kada bar jedna od strana koristi mobilni telefon dok razgovara licem-u-lice sa nekim, izostaje stvaranje interpersonalne bliskosti i poverenja između ljudi, pogotovo kada se govori o temama koje su sagovornicima vrlo bitne. U ovim situacijama, sagovornici su se žalili na nedostatak empatije i razumevanja od strane druge osobe. Naime, kada nema nikakvih ometajućih faktora ozbiljne i lične teme u sagovornicima bude osećanja intimnosti i poverenja u drugu stranu. Kada se uz razgovor o sličnim temama koristi mobilni telefon, ta osećanja se ne stvaraju; razgovor ostaje površan i bez nekog efekta.
Drugo istraživanje na ovu temu je sprovedeno u realnim životnim uslovima u S.A.D., gde je sto parova sagovornika dobilo nasumično zadatak da razgovara ili o lakim temema, ili o bitnim temama, u trajanju od 10 minuta. Vodilo se računa o tome da li sagovornici za to vreme drže u ruci i koriste svoje telefone. Rezultati su bili slični onima u prethodno spomenutom istraživanju: razgovori u kojima se nisu koristile mobilne tehnologije su bili superiorno ocenjeni, bez obzira na pol, godine, ili raspoloženje sagovornika. Ljudi koji nisu koristili svoje telefone su pokazivali veći nivo empatične brige za drugu stranu. Čak je primećeno da su osobe koje se dobro poznaju iskazale niži nivo saosećanja sa drugom stranom jer su koristile telefone za vreme razgovora, nego osobe koje se nisu dobro poznavale ali su bile usredsređene jedna na drugu.
Već sam pisao o tome kako nas korišćenje mobilnih telefona ograničava tamo i ovde. Šta možemo da uradimo u slučaju zloupotrebe telefona od strane sagovornika za vreme zajedničkog susreta?
U nekim slučajevima je najbolje direktno zamoliti ili insistirati da se ne koristi telefon za vreme sastanka. Biti eksplicitan u vezi sa ovim nije lako, jer druga strana verovatno ne vidi ništa loše da “gvirne” u telefon dok se razgovara, objašnjavajući da je ona vrlo sposobna da vas sluša iako ne gleda u vas. Može pomoći da objasnite da je vama lakše da razgovarate dok vas neko gleda u oči. Recite da vama smeta korišćenje telefona, da vama odvlači pažnju – apelujte na drugu stranu da vam pomogne, umesto da joj naređujete. Ova taktika je pogotovo dobra ukoliko ćete razgovarati o nekoj ličnoj ili bitnoj temi, jer imate dodatne argumente da zamolite/zatražite odgovarajuće ponašanje druge strane.
Ponekad se dešava da se i pre sastanka potrudimo i insistiramo da se telefon ne koristi jednom kada sastanak počne. Ova praksa se ponekad primenjuje na poslovnim sastancima ili drugom
tipu sastanaka koje treba duže planirati ili koji imaju posebnu važnost. Sve strane se unapred dogovore da se neće gledati u telefone, i taj konsenzus važi do rastanka. Nekima je čak zanimljivo da od ovog pravila naprave izazov: svi telefoni se stave na gomilu na sredinu stola; ko prvi uzme svoj telefon mora da plati račun!
Ukoliko korišćenje mobilnog neki ugostiteljski objekat posmatra kao nešto izuzetno neuviđavno, može se čak desiti da se upotreba telefona u objektu zabrani, izuzev posebne prostorije (slično pušačkoj prostoriji), što je već probao Bukato restoran u Los Anđelesu pre par godina.
Međutim, u nekim slučajevima drugoj strani ne možemo direktno tražiti da prestane da koristi telefon, i tada treba koristiti indirektne tehnike. Jedna od mogućnosti da se “pravimo blesavi” i pitamo neko od ovih pitanja “Da li je sve u redu? Da li postoji neku problem koji moraš da rešiš preko telefona? Je’l neka kriza? Nadam se da nije ništa strašno?” Ova pitanja su posredna, ali ih druga strana može doživeti kao cinična i pasivno-agresivna.
Druga mogućnost je da promenimo ton glasa na dublje i da usporavamo tempo govora, kao da govorimo nešto vrlo bitno i sa autoritetom. Svaka promena u uobičajenom tonu i tempu govora kod slušaoca izaziva povećanje pažnje, pa će on brzo primetiti da kada god gleda u telefon ima poteškoće da istovremeno monotono sluša ono što mu govorimo.
Treća mogućnost je da potpuno zaustavimo razgovor i kažemo sagovorniku da pogleda šta ima, da smo strpljivi i da ćemo nastaviti razgovor kada sve bitne informacije sa telefona budu primljene.
Od vas zavisi na koji ćete način pristupiti drugoj osobi. Šta god da odlučite, budite sigurni u to šta želite da postignete.
Petar Vrgović je diplomirani psiholog i doktor tehničkih nauka iz oblasti industrijskog menadžmenta. Vanredni je profesor na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, i konsultant za više domaćih i stranih kompanija. Istražuje vezu između komunikacije, kreativnosti i inovativnosti.