U svojoj knjizi “Antilomljivo – stvari koje napreduju iz nereda” (imam je u digitalnom formatu ako nekoga zanima) Nikolas Nasim Tejleb ovako postavlja stvari: “Zamislite da rođaku u Centralni Sibir treba da pošaljete paket svojih staklenih čaša za šampanjac. Šta ćete napisati na kutiji kako se čaše ne bi razbile? Velikim crvenim slovima LOMLJIVO ili PAŽLJIVO RUKUJ. Šta je suprotno od ovoga? Većina ljudi bi rekla da je suprotno od lomljivog: čvrsto, tvrdo, robusno, rezilijentno. Ali, čvrste i robusne stvari se niti lome niti poboljšavaju, pa ako šaljete nešto čvrsto, nećete na kutiji napisati ČVRSTO. Te stvari ostaju neutralne, nepromenjene. Ne. Ukoliko biste hteli da uradite zaista suprotno, na kutiji biste napisali BACAJ ili NEPAŽLJIVO RUKUJ… Suprotno od lomljivog je ono čemu je najgore ako nije dirano.”
Zanimljivo je da većina jezika na svetu, pa ni naš, nemaju odgovarajući izraz, reč za one koji u izazovu rastu. Stoga je Tejleb skovao reč “antilomljivo”.
N.N. Tejleb kao primer za antilomljivo navodi grad u kome je odrastao: Bejrut. Ovaj grad je, kao i mitska ptica Feniks koja je simbol istog grada, toliko puta rušen i svaki put se izdigao iz pepela još lepši i veći. Isto kao i grčka Hidra, neman kojoj bi za svaku odsečenu glavu izraslo nekoliko novih. Očigledno je da postoje stvari koje će u nedaćama rasti, koje će na teškoće odgovoriti rastom. Tejleb to ovako slikovito predstavlja: čaša je lomljiva – pod pritiskom će se slomiti; mač je čvrst – on se pod pritiskom neće slomiti, ali neće biti ni ništa bolji; DNK se pod pritiskom menja, mutira da bi se prilagodila promeni i preživela. Bezbednosna pravila (u saobraćaju, građevinarstvu, medicini ili čak informatici) su takođe dobar primer – nakon većih incidenata, pravila se preispituju, unapređuju i bezbednost diže na viši nivo.
Naša tela su, po Tejlebu, izvrstan primer antilomljivosti. Iz muke, tenzije, teškoće naša tela postaju čvršća. Naš imuni sistem je sve jači kako pobedi koji virus. Naše kosti postaju gušće kada su povremeno izložene pritisku, a naši mišići su veći i snažniji ukoliko ih redovno izlažemo teretu. Sigurno ste čuli kako ljudsko telo atrofira kada je u bestežinskom stanju, ili posle dugog mirovanja u bolničkom krevetu. Kako bi izgledalo ljudsko telo koje je uvek u stanju mirovanja i koje nije izloženo spoljašnjim, naizgled naprijatnim, faktorima? Da li ste nekada čuli za fenomen post-traumatski rast? Ovo je fenomen suprotan poznatijem PTSP-u, i svedoči da ljudi ponekad posle velikih nedaća narastu i osnaže se.
Kako pojedinci i firme mogu da iskoriste ovaj princip?
Tako što će na opasnosti odgovoriti novim rastom. Kontranapadom? Da bi se inoviralo, mora nam biti neprijatno, moramo raditi na tome da promenimo stvari na bolje. Zdrava konkurencija je ovde odličan primer: firme koje ne primaju udare od konkurencije postaju trome, dinosaurusi koji brzo izumru na lovorikama; konkurencija koju gledamo svaki dan nas tera da sebe usavršavamo i da ne trenemo ni trena.
Potrebno je razmišljati ne o tome kako da u pljusku ostanemo suvi, nego kako da iskoristimo svu kišnicu koja će pasti. Ako se na tržištu pojavila nova konkurentska firma, nije dovoljno razmišljati kako da zadržimo naših 30% tržišta koje smo do sada pokrivali. To je kao stajati čvrsto na svojim nogama u potoku koji prerasta u bujicu – voda sve više nadolazi i pre ili kasnije ćemo se okliznuti i posustati. Nije održivo. Potrebno je reagovati novim akcijama i proizvodima, razmišljati o tome koji su koraci konkurenta i kako ih preduprediti? Koju njegovu slabost možemo iskoristiti za svoj rast? Kako za svakog klijenta kojeg nam je konkurent uzeo naći dva nova? Kako iskoristiti pojavu konkurenta da njemu prepustimo ono što nam je više smetalo nego koristilo, i da se fokusiramo na ono što nam donosi najbolju zaradu?
Kako je ranije objašnjeno da čvrsto nije antonim lomljivosti, ni firma ne bi smela da insistira da bude rigidna. U klasičnoj firmi, hijerarhijski uređenoj kao piramida, su jasno definisane procedure, radna mesta i hijerarhija u kojoj generalni nema vremena za puno toga, menadžeri srednjeg nivoa troše svu snagu da pomire sve u firmi i gase požare, a radnici se žale da niko ne prepoznaje njihov rad i njihove ideje.
Stvari mogu da se postave drugačije: što većom autonomijom zaposlenih u firmi. Kao što su mišići sastavljeni od pojedinačnih vlakana i svako vlakno vuče pored svakog drugog. Ako će roj pčela da odbrani košnicu od napasnika, svaka pčela treba da se odgovorno ponaša; nije dosta imati jake zidove ili pametnu kraljicu. Ukoliko firma podari veliku autonomiju zaposlenima kroz uloge koje oni treba da obavljaju (što je različito od klasičnog opisa posla!), firma postaje fleksibilna jer je puno malih delova prilagodljivije, savitljivije od jednog velikog kamenog monolita. Sve dok se to ne kosi sa principima firme, svaki zaposleni može da reaguje na izazove i pritiske, što je bolje nego da se sakriva iza menadžera iznad sebe i sleže ramenima. Zaposlenima treba dati slobodu u ponašanju i reagovanju, jer čekati odobrenje viših instanci i komentare svih koji imaju mišljenje znači izgubiti dragoceno vreme i kasniti u koracima. Jedino sa visokom autonomijom zaposlenih možemo očekivati da će i cela firma zdravo reagovati na pritiske. Neki čak predlažu radikalnu promenu ustrojstva: holokratiju.
Neko dođe i kaže: “Imamo problem!” Lomljivi odgovor ti bio: “Sada nastaje haos, drš’te se čvrsto!”. Neutralni odovor bi bio: “Pronaći ćemo rešenja za taj problem, nadati se da će time problem biti rešen, i onda nastavljamo po starom”. Antilomljivi odgovor na to je “Odlično! Hajde da stavimo problem pred nas i da na njega odgovorimo smislenom promenom na bolje. Da u budućnosti taj problem ne srećemo više!”
Setite se kada ste učili da vozite bicikl ili automobil. Da li ste posle početnih grešaka nastavili da se ponašate isto, ili ste iz svake greške učili i nakon toga vozite sve bolje? Naučili ste šta se radi, a šta ne. Ako ste pali sa bicikla ili očešali auto o banderu, u sledećim vožnjama obraćate više pažnje da se takva stvar ne ponovi. Biti antilomljiv znači biti živ i zdrav, rasti i napredovati u situacijama u kojima slabi i nespremni posustaju.
Petar Vrgović je diplomirani psiholog i doktor tehničkih nauka iz oblasti industrijskog menadžmenta. Vanredni je profesor na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, i konsultant za više domaćih i stranih kompanija. Istražuje vezu između komunikacije, kreativnosti i inovativnosti.