Načini reagovanja na pozitivne vesti

Dobre vesti za jednu osobu ne znače nužno dobre vesti i za drugu, koliko god bili bliski.
Ili se trudili da budemo bliski.

Svi smo ponekad bili u situaciji da vrlo srećno saopštavamo neku lepu novost bliskoj osobi, da bismo sa druge strane doživeli “hladan tuš” ili “zid ćutanja”. A svi smo ponekad bili i u situaciji da kada saopštavamo novost nekome, sa druge strane dobijemo toliko osmeha i lepih reči da je lepa vest postala još lepša! Kako je najbolje saslušati drugoga?

Na osnovu prethodnih sličnih istraživanja, Šeli Gejbl sa Kalifornijskog Univerziteta u Los Anđelesu je sa svojim kolegama napravila tipologiju reagovanja na lepe vesti koje nam saopštavaju drugi ljudi. Identifikovane su dve dimenzije po kojima svaki odgovor može biti ocenjen, a koje su među sobom ukrštene.

 

Prva dimenzija je konstruktivno-destruktivno, i govori o tome koliko se vodi računa o vezi koja postoji sa sagovornikom, da li se ta veza gradi ili se ruši. Konstruktivno reagovanje je ono koje učvršćuje, neguje i ohrabruje odnos između sagovornika. Ono čini da osoba želi da nastavi konverzaciju sa nama, da i dalje razgovara o onome o čemu je počela. Destruktivno reagovanje ruši, kvari i kontaminira odnos neprijatnim osećanjima, jer takav tip reagovanja ne samo da negira značaj početne poruke, nego izvrće njen smisao i predstavlja je kao lošu.

 

Druga dimenzija je aktivno-pasivno, i govori o tome koliko se osoba koja odgovara trudi da doprinese razgovoru pri davanju svog odgovora. Aktivno je ono reagovanje pri kojem se osoba koja odgovara u velikoj meri trudi da se angažuje, da se nešto desi, bilo to pozitivno ili negativno. Kada aktivno reagujemo na nečije saopštenje, mi se svojski trudimo da naša reakcija ima što veći uticaj, da se postigne što više u razgovoru sa drugom stranom. Pasivno reagovanje je ono pri kojem se neko minimalno trudi, a maksimalno izbegava bilo kakvo angažovanje u razgovoru i uticaj na drugu stranu.

Kada ukrstimo ove dve dimenzije, dobijamo četiri osnovna načina reagovanja kojima ljudi mogu biti skloni.
Ovo, naravno, ne znači da svako reaguje samo na jedan način, niti da je jedan način uvek ispravan.
Ovo, takođe, ne znači da ljudi svesno reaguju na ove načine. Vrlo često se dešava da neko, iz najbolje namere, reaguje instinktivno na način na koji je navikao ili naučio. U ovim slučajevima osoba nije ni svesna toga da razgovoru čini loše.

Pasivno-destruktivno reagovanje je ono u kojem se ni na koji način ne trudimo da ispratimo vest. Dobroj vesti ne pridajemo nikakav značaj, nego je ignorišemo, najčešće skrećući na drugu temu ili skrećući pažnju na sebe, bez ikakve direktne povezanosti sa prethodnim rečenicama sagovornika. U ovom slučaju, delujemo na sagovornika na dvostrano loš način, jer oduzimamo značaj i sagovorniku i temi. Ljudi često, iz svoje egoistične pozicije, na tuđu dobru vest reaguju svojom dobrom vešću, želeći da “kapitalizuju” u odnosu. Iako smatraju da nema ništa loše u tome da se “nadovežu” na prvu vest, sagovornik ovakvo skretanje pažnje doživljava kao nipodaštavanje sopstvene vesti, jer se fokus stavlja na nešto drugo, ma kako bilo dobro. Tipičan primer za ovo je kada se roditelj hvali prijateljima u vezi sa nečim što je njegovo dete dobro uradilo, a prijatelji odgovaraju navodeći šta su njihova deca zanimljivo uradila u nekim svojim avanturama.

Pasivno-konstruktivno reagovanje čini da odgovorimo sagovorniku na način koji mu neće pokvariti dan, ali ga neće ni dodatno usrećiti. (inače, Langston je nazvao kapitalizacijom fenomen da kada nekome saopštavamo lepe vesti, od tog deljenja lepe vesti imamo dodatno prijatno osećanje – deljenje lepe vesti postaje događaj za sebe). U pasivno-konstruktivnom reagovanju dajemo tihu i skromnu podršku onome ko saopštava lepu vest. Najčešće dajemo opštu poruku, neku generalizovanu tvrdnju ili komentar koji bi bez izmene mogao da se primeni i u gomili drugih situacija. Tipičan primer za ovaj način reagovanja je generalo tapšanje po ramenu i davanje opšteg pozitivnog odgovora, gde nedostaje sreća u glasu i radostan izraz lica.

Aktivno-destruktivno reagovanje je ono u kojem se baš trudimo da onome ko se hvali nečime pokvarimo dan. Ovde se ponašamo tako da na neki način umanjujemo važnost vesti koja se saopštava, ili čak uvodimo u opticaj neko neprijatno osećanje, umesto sreće koja je trebalo da bude prisutna. Pošto se ponašamo aktivno, to znači da se ovde svojski trudimo da osporimo značaj vesti ili da je dovedemo u pitanje davanjem sarkastičnih i zajedljivih komentara, postavljajući cinična pitanja, tražeći dlaku-u-jajetu, ili izvodeći negativne implikacije iz vesti. Trudimo se da budemo vrlo konkretni u svom odgovaranju na lepu vest, ali je naš odgovor destruktivan jer ruši i samu vest, i naš odnos sa onim ko je saopštava. Tipičan primer za ovo je kada na nečiju dobru vest da je kupio novu kuću počnemo da ispitujemo odakle mu novac za to, i da mu objašnjavamo da je učinio lošu stvar jer je kuća u kvartu sa lošom reputacijom.

Aktivno-konstruktivno reagovanje je, na kraju, ono u kojem pokazujemo entuzijastičnu podršku sagovorniku zbog njegove lepe vesti. Ulažemo puno truda da u razgovoru negujemo dobar odnos, i da iz razgovora obe strane izađu bogatije. Iako ulažemo puno truda, ne umaramo se, jer su osećanja koja se ovde stvaraju dodatno gorivo koje prija obema stranama. Obraćamo pažnju na detalje onoga što je druga strana rekla, postavljamo dodatna pitanja koja potvrđuju vest i čiji odgovori nam pomažu da u većoj meri saosećamo (empatišemo) sa drugom stranom. Tipičan primer za ovo je kada na nečiju vest da je dobio ponudu za nov posao reagujemo čestitkama i ohrabrivanjima, pitajući za dodatne informacije i empatišući sa sagovornikom.

 

Ovaj tekst bi trebalo završiti posebnom napomenom. Pored postojećih načina reagovanja, postoje i drugi načini koji su daleko kompleksniji po prirodi i čiju je osnovnu poruku daleko teže otkriti. Ovi načini funkcionišu na bar dva nivoa – očiglednom (onaj koji se prvi uočava i koji je poželjan u razgovoru) i prikrivenom (onaj koji nosi pravo značenje i suštinsku poruku). Tada na našu dobru vest ljudi reaguju tako da nam nije najjasnije da li su srećni ili zavidni što čuju šta se nama dešava. U ovim slučajevima jedan deo rečenice zvuči konstruktivno, a drugi destruktivno; ponekad je verbalna komunikacija (reči) konstruktivna, a neverbalna (ton glasa, izraz lica) destruktivna.